ФОТОГРАФИЈА 51

Ен Зиглер

21 апр ФОТОГРАФИЈА 51

Премијера: 17. мај 2017.
Сцена „Култ”, Сезона 2016/17.

Превод: МИЛЕНА ТРОБОЗИЋ ГАРФИЛД
Стручни консултант: МАРГАРЕТА ЛАКУШИЋ, мастер биолог

Редитељка: ТАРА МАНИЋ
Драматург: ДЕЈАН ПРЋИЋ
Сценографкиња: УНА ЈАНКОВ
Костимографи: МИЛИЦА РАДОВАНОВИЋ & КАТАРИНА СТЕПАНОВИЋ
Дизајнер звука: ИЛИЈА ЂОРЂЕВИЋ
Дизајнер светла: СЛОБОДАН ЦВЕТКОВИЋ
Лекторка: ДИЈАНА МАРОЈЕВИЋ
Продуценти: ИВАНА ВРАНЕШ & ДИМИТРИЈЕ РАДЕНОВИЋ
Реализатор звука: МАРКО ВЕЉКОВИЋ

ЛИЦА
др Розалин Френклин: НАТАША ТАПУШКОВИЋ
др Морис Вилкинс: БРАНИСЛАВ ЗЕРЕМСКИ
Реј Гослинг: МАТИЈА ЖИВКОВИЋ
др Дон Каспар: ЈОАКИМ ТАСИЋ
др Џејмс Вотсон: ИВАН МАРКОВИЋ
др Френсис Крик: ЖЕЉКО МАКСИМОВИЋ

У данашње време, условљено тренутним продукционим условима нашег позоришта – велики је ексклузивитет и привилегија добити ауторска права и превод актуелног, квалитетног, савременог текста. Амерички комад „Фотографија 51“, ауторке Ен Зиглер, имао је своју праизведбу у Лондону, 2015. године, а том приликом, улогу др Розалин Френклин остварила је чувена аустралијска глумица Никол Кидман. Само две године касније, Београд добија своју прилику за праизведбу овог текста, а екипу британских научника и ексцентричних Нобеловаца –  предводи  Наташа Тапушковић.

Иако сложени историјски контекст овог комада чини једну од његових најзначајнијих и пресудних одредница (послератни Лондон, педесетих година прошлог века) – у њему се одвија универзална и данас једнако актуелна прича – о сексизму и односу према жени, о субјективности објективног, о преплитању пословног и приватног, а све то унутар специфичног и отежавајућег миљеа – лабораторије истраживачког Кинг’с колеџа. Представа „Фотографија 51“ представља полемичко преиспитивање позиције жене, али и комплексних механизама које људе наводе на присвајање туђег, али и на одрицање заслуга другима – у нади да ће им то обезбедити бесмртност у светској историји. Ауторка текста вешто је спровела причу о једном од највећих открића у досадашњој историји науке – о открићу „тајне живота“ тј. молекула ДНК, базирајући се превасходно на историјским фактима, креирајући од њих артефакт тј. сложену трилерску причу, која суштински говори о људским слабостима и амбициозној жељи за открићем. Како ни данас не постоји прецизан одговор на питање како је др Розалин Френклин, која је спровела кључна истраживања која су директно довела до открића структуре молекула ДНК – остала без заслужене Нобелове награде, наш циљ био је да кроз представу преиспитамо како су је тројица удружених научника из њеног и супарничког (Кембриџ) тима: Вилкинс, Вотсон и Крик, добили 1962. године. Покушали смо да из позиције данашњег времена, кроз имагинарно суђење свим наведеним научницима, преиспитамо догађаје из 1950-их, те да одемо корак даље у преиспитивању овог проблема и скренемо пажњу на једну од највећих научница свих времена, данас готово сасвим заборављену.

Фотографија 51 јесте назив дифракционог снимка молекула ДНК који је био кључан у доказивању хеликсне структуре самог молекула или онога што јунаци истоимене драме називају тајном живота. Списатељица Ен Зиглер је написала драмски комад, који не говори о тајни живота, али на веома поетичан начин приказује колико људско трагање за суштином живота (у овом случају откривању молекула ДНК) може човека лако да остави без икакве суштине и тако га претвори у машину која за собом оставља жртве, каква јесте била Розалин Франклин. Ен Зиглер, постављајући комад не говори о томе како је Росалин Френклин била искључиво жртва сексистичких напада својих колега, већ о целокупној атмосфери у лабораторији ’51. године, која ни у ком смислу није била завидна, а опстанак у истој јесте био скоро немогућ.

Фотографија 51 није комад који верно пресликава сваки догађај из педесетих година, већ су саме сцене производ маште саме списатељице у оквирима стварних дешавања на Кингс колеџу. Самим тим, када се посматра однос између Розалин Френклин и амбициозног научника Џејсма Вотсона ван оквира стварних догађаја, остаје јасно да се ради о карактерима који су оличење мукотрпног и посвећеног рада (Френклин) и чисте амбиције која човека претвара управо у ту сурову машину (Вотсон). Вотсон, иако изузетан научник, због своје амбиције, у тренуцима науку доводи до чистог дилетантизма, а откривање структуре ДНК за њега јесте само један велики успех, док му је добробит човечанства у другом плану, за разлику од Розалин која чак и без икаквих заслуга, сматра да није победник нико од њих, већ цео људски род.Без обзира на то, Зиглер не заузима страну, па тако Вотсон није негативац, већ изузетан научник који има своје принципе, а они се суштински разликују од принципа које заступа докторка Френклин.

Као што и сам ДНК има два хеликса, тако и списатељица драму базира на два принципа (Френклин-Вотсон) чији центар свакако јесте лик Мориса Вилкинса, помоћу ког списатељица успева да створи још једну линију приче која носи трагичан призвук. Оно што је изузетно драгоцено у самој драми Фотографија 51, јесте што цела трагика не долази из онога што можемо пронаћи у самој биографији Розалин Френклин, већ из тога што списатељица заснива драму на међусобном неразумевању јунака (Френклин-Вилкинс), а управо то неразумевање јесте оно што причу доводи до трагичног краја у ком јунаци откривају суштину живота, али је питање, колико им је до тог живота уопште и стало, исто као и да ли је Розалин Френклин, баш морала све то да плати својим животом.

Розалин Френклин је била британска хемичарка и рендгенски кристалограф, рођена у имућној, британско – јеврејској породици, која јој је омогућила престижно образовање за жену, у том историјском тренутку. Након што је добила важну истраживачку стипендију за Париз, где је добила звање рендгенског кристалографа, добила је позив да се прикључи лабораторији Кингс колеџа, престижног истраживачког универзитета, где су у том тренутку у јеку била сложена истраживања на структури молекула ДНК. Због великих приватних несугласица (колеге су је описивале као концизну, нестрпљиву, са оштрим погледом), пре свега се колегом Морисом Вилкинсом, била је принуђена да се повуче са Кингс колеџа, не знајући да колеге из супарничког тиме увелико раде на истом истраживању, подстакнути њеним најновијим фотографијама, прорачунима и нацртима молекула ДНК (превасходно њеним најзначајнијим цртежом тј. скеном – фотографијом 51). Нагло је умрла 1958. године, од тешког облика рака оба јајника, који је вероватно био изазван њеним вишегодишњим радом у области зрачења и радиологије. Након њене смрти, тим научника из Кингс колеџа и Кембриџа, био је овенчан Нобеловом наградом за Психологију и Медицину (1962.), за откриће структуре молекула ДНК. Годинама касније, током јачања феминистичког покрета, Розалин је постала једна од икона покрета, скренута је медијска пажња на учињену неправду, али због пропозиција Нобелове награде, које не дозвољавају постхумне номинације – никада није овенчана наградом. Откриће молекула ДНК је из корена променило даљи ток света и људске врсте – значајно унапређујући модерну генетику, медицину, форензику, агрикултуру, судство, археологију, биологију…

Посебно се захваљујемо Биолошком факултету Универзитета у Београду, компанији Vicor, радњи Safety shop и оптичарским радњама Диопта.

ПРЕДСТАВЕ