ИЛУЗИЈЕ

Иван Вирипаев

24 мар ИЛУЗИЈЕ

Премијера: 17. март 2017.
Сцена „КУЛТ”, Сезона 2016/17.

Превод: Новица Антић
Режија: Татјана Мандић Ригонат
Сценографија: Татјана Мандић Ригонат и Ивана Васић
Костимографија: Ивана Васић
Сценски покрет: Анђелија Тодоровић
Избор музике: Татјана Мандић Ригонат

ЛИЦА
ПРВА ЖЕНА, 30 година – Соња Колачарић
ДРУГА ЖЕНА, 30 година – Катарина Марковић
ПРВИ МУШКАРАЦ, 35 година – Милутин Милошевић
ДРУГИ МУШКАРАЦ, 35 година – Горан Јевтић

Иван Александрович Вирипаев, драмски писац, редитељ и глумац рођен је 1974. године у Иркутску, у Сибиру. Уметнички је директор московског позоришта „Практика“. Прославио се драмама „Снови“ „Кисеоник“ и „Живот бр.2“, „Јул“, „Пијани“, које су извођене у позориштима Русије, Пољске, Немачке, Израела, САД, Србије, Француске, Велике Британије. Његову драму „Кисеоник“, режирала је Татјана Мандић Ригонат, 2005. (БЕЛЕФ, ЈДП). То је било прво извођење једног дела Ивана Вирипаева на простору бивше Југославије. Драма „Пијани“, у режији Бориса Лијешевића, изведена је у Позоришту Атеље 212, 2016. године.

Стари Перуанци су у свом језику имали шест стотина облика глагола мунаи што значи волети или љубити. Друга нама много ближа култура, с диференцираним речима и представма о љубави, јесте античка Грчка. У старогрчком језику постоји читаво богатство речи за различите врсте љубави. Филија је означавала сваку наклоност између два бића. Физике – љубав између родитеља и деце, браће и сестара. Еротике – означава филију заљубљених. Хетаирике, љубав међу пријатељима. Ксенике љубав према странцима (љубав између домаћина и госта). Филантропија је означавала љубав према човеку, Филаделфија се односила на љубав према ближњем. Карис је љубав из захвалности и жеље да се угоди, Манија је љубавна помама, Потос је чулна љубав, Сторге нежна љубав, Еуноја је одана љубав. Агапе је првобитно означавала некористољубиву љубав, али појавом хришћанства ова реч означава љубави према богу и према ближњима. Дени Де Ружмон је указао на сиромаштво изражавања савремених језика када су у питању разни облици љубави. Хоћемо ли рећи да и наши савремени језици имају исто тако већину ових речи којима исказују пријатељство, нежност, жељу, страст, милосрђе. Нема сумње али они све ово зову љубављу, с тим што измењују придеве. А управо тај јединствени термин грчки језик не зна, као што га нема ни у једном језику Азије без изузетка. Карактеристично је за хришћанску Европу и цео Запад, да су само тамо сви човекови облици наклоности могли бити обухваћени једном јединственом речју којом се не означава нека заједничка суштина већ стваралачко кретање бића изражено свим тим облицима. У друштвима у којима је љубав а нарочито партнерска љубав призната и високо цењена друштвена вредност природно је очекивати богатство језичких израза. Ово очекивање је засновано на претпоставци да оно друштво и она култура у којима је љубав вредност, током генерација користећи колективну моћ запажања и колективну мудрост развијају један појмовни репертоар којим на адекватан начин описују појаве у љубавном животу, чиме својим припадницима олакшавају оријентацију и сналажење у овој области живота. Док је то очекивање испуњено у неким културама оно је остало узалудно у културном кругу Запада. У менталитету човека Запада постоји парадокс на који је указао Дени Де Ружмон.

Тим парадоксом се утврђује дијагноза културна мистификација љубави и открива контекст лутања и патње које типични појединац Запада доживљава у својој потрази за драгоценом љубављу. У контексту сексуалностиљубав се развијала током столећа. Можда је прави тренутак када се у менталитету западног човека љубав издваја од секса наступио 12 век, када настаје представа о витешкој или асексуалној или чистој љубави између мушкарца и жене. Од тада љубав у свету литературе, митова, метафизике живи свој аутономни живот који се дотиче наших дубоких и колективних менталних представа и структура. Када говоримо о културном уобличавању љубави можда реч љубав није адекватна и боље је заменити је речју представа о љубави. Прихватајући понуђене моделе љубави и изграђујући сопствену представу о љубави, млад човек ступа у односе љубави трудећи се да изгради баш такав однос какав је претходно замислио. У том смислу утицај културе је веома битан. Док је за човека Запада љубав првенствено љубавстапање, а затим и љубав-жудња и љубав-страст, зато што је за њега љубав начин да трансендира, превазиђе своје ја и да са вољеном особом се споји у заједничко ми, за људе који не припадају западном културном кругу, чије културе нису засноване на јудео хришћанству и старогрчким филозофима, то једноставно није тако. Као што постоји разлика у индивидуалним представама о љубави постоји и у културним представама. Веза између појава, појмова, речи је важна за наше разумевање себе, света, других. Непостојање довољно диференцираних речи нужно води у нејасно одређене појмове, а ови у неразумевање одређених појава. Просечан припадник наше културе разликује само неколико врста снега док Ескими разликују око стотину врста праћених одговарајућом речју, изразом. Кад бисмо за феномене љубавног живота имали десетине, стотине речи тада би и наше разумевање и сналажење у овим појавама било боље.

Дубља анализа цивилизацијског, културног и историјског контекста љубави, показала је да се на плану културе, уметничког и поетског, љубав јавља у осам основних стереотипних представа које смо одредили као архетипске представе љубави. Те архетипске представе се појављују као парови супротности: тријумфална љубав и трагична љубав, чиста или асексуална љубав и телесна љубав, луда љубав и разумна љубав и као вероватно најважнији, љубав стапање и нарцисоидна љубав. Постоји суштинска разлика између представа о љубави и саме љубави.

Из књиге Формуле љубави, Др. Зоран Миливојевић

Драму Илузије Иван Вирипаев жанровски одређује као комедију. Баш као што је и А. П. Чехов називао комедијама своје драме испуњене трагичним судбинама, промашеним животима, недосегнутим жудњама ликова.

Илузије Ивана Вирипаева режирала сам као позоришни симпосион. У ритуалу античке гозбе која је протицала уз вино и музику, пронашла сам инспирацију за перформативно оспољавање филозофских и поетских простора драме. У Платоновој Гозби, Сократ, Аристофан и други, испевају похвале Ероту, богу љубави. Беседе о његовој суштини, пореклу, моћима које има над људима. О врстама љубави, еротској жудњи, љубавној помами, тежњи за срећом. О лепоти и истини. И у Илузијама реч је о љубави или боље речено о представама о љубави. Илузијама, фантазмима које људи стварају и које живе, о играма свесним и несвесним које играју током живота често са трагичним последицама. Питањима: Шта је то права љубав? Постоје ли формуле љубави? Да ли права љубав може бити само она која је узајамна? У драми Илузије о животу Алберта и Маргарите, Сандре и Денија, два брачна пара који су преко педесет година провели заједно, о историји њихових љубави, причају две младе жене и два млада мушкарца, који као савремени рапсоди, апсолутни перформери у директном дијалогу са публиком и позориштем као местом у којем се вековима граде илузије, улазе у менталне просторе ликова и из њих излазе. Зашто о Алберту, Сандри и Маргарити не причају њихови вршњаци? Зашто их не играју? Илузије су драма о љубави, али и посвета позоришту. За мото драме писац узима стихове из Корнејевих Позоришних илузија:

И, ако сте храбри, у илузији овој,
Показаћу вама, шта чух и видех.
Шта у животу ме снађе. И пред вама
Оживеће прошлост и бића нека,
Иста као ова, од крви и меса.

Вирипаев се поиграва са датостима класичног позоришта, као што су лик, заплет, прича. Као и у Кисеоникуон је писац поесиса а не мимесиса. Одабравши да о ликовима, фикцијама, конструктима, какви су Сандра, Дени, Алберт и Маргарита, причају други у њихово име, писац је проширио, могуће перспективе приче и игре, значења. Јер онај који прича о другом, у тог другог уписује сопствени доживљај, а не истину о ономе о којем прича. Такав поступак умножава просторе илузија. Говорећи о другом, говоримо о себи. Не постоји неутрални наратор.

Илузије су истински бисер савремене драматургије. Драма у којој речи имају снагу као у делима класика. Симфонијска партитура за глумце и ребус за редитеље.

Позоришни симпосион градимо и на цитатима из историје уметности (ликовне и музичке) у којима је Ерот неспутан. Уметност је простор еротског, сензуалног, и тај простор је опозит порнографском и кич свету у којем живимо.

ПРЕДСТАВЕ