ILUZIJE

Ivan Viripaev

24 mar ILUZIJE

Premijera: 17. mart 2017.
Scena „KULT”, Sezona 2016/17.

Prevod: Novica Antić
Režija: Tatjana Mandić Rigonat
Scenografija: Tatjana Mandić Rigonat i Ivana Vasić
Kostimografija: Ivana Vasić
Scenski pokret: Anđelija Todorović
Izbor muzike: Tatjana Mandić Rigonat

LICA
PRVA ŽENA, 30 godina – Sonja Kolačarić
DRUGA ŽENA, 30 godina – Katarina Marković
PRVI MUŠKARAC, 35 godina – Milutin Milošević
DRUGI MUŠKARAC, 35 godina – Goran Jevtić

Ivan Aleksandrovič Viripaev, dramski pisac, reditelj i glumac rođen je 1974. godine u Irkutsku, u Sibiru. Umetnički je direktor moskovskog pozorišta „Praktika“. Proslavio se dramama „Snovi“ „Kiseonik“ i „Život br.2“, „Jul“, „Pijani“, koje su izvođene u pozorištima Rusije, Poljske, Nemačke, Izraela, SAD, Srbije, Francuske, Velike Britanije. Njegovu dramu „Kiseonik“, režirala je Tatjana Mandić Rigonat, 2005. (BELEF, JDP). To je bilo prvo izvođenje jednog dela Ivana Viripaeva na prostoru bivše Jugoslavije. Drama „Pijani“, u režiji Borisa Liješevića, izvedena je u Pozorištu Atelje 212, 2016. godine.

Stari Peruanci su u svom jeziku imali šest stotina oblika glagola munai što znači voleti ili ljubiti. Druga nama mnogo bliža kultura, s diferenciranim rečima i predstavma o ljubavi, jeste antička Grčka. U starogrčkom jeziku postoji čitavo bogatstvo reči za različite vrste ljubavi. Filija je označavala svaku naklonost između dva bića. Fizike – ljubav između roditelja i dece, braće i sestara. Erotike – označava filiju zaljubljenih. Hetairike, ljubav među prijateljima. Ksenike ljubav prema strancima (ljubav između domaćina i gosta). Filantropija je označavala ljubav prema čoveku, Filadelfija se odnosila na ljubav prema bližnjem. Karis je ljubav iz zahvalnosti i želje da se ugodi, Manija je ljubavna pomama, Potos je čulna ljubav, Storge nežna ljubav, Eunoja je odana ljubav. Agape je prvobitno označavala nekoristoljubivu ljubav, ali pojavom hrišćanstva ova reč označava ljubavi prema bogu i prema bližnjima. Deni De Ružmon je ukazao na siromaštvo izražavanja savremenih jezika kada su u pitanju razni oblici ljubavi. Hoćemo li reći da i naši savremeni jezici imaju isto tako većinu ovih reči kojima iskazuju prijateljstvo, nežnost, želju, strast, milosrđe. Nema sumnje ali oni sve ovo zovu ljubavlju, s tim što izmenjuju prideve. A upravo taj jedinstveni termin grčki jezik ne zna, kao što ga nema ni u jednom jeziku Azije bez izuzetka. Karakteristično je za hrišćansku Evropu i ceo Zapad, da su samo tamo svi čovekovi oblici naklonosti mogli biti obuhvaćeni jednom jedinstvenom rečju kojom se ne označava neka zajednička suština već stvaralačko kretanje bića izraženo svim tim oblicima. U društvima u kojima je ljubav a naročito partnerska ljubav priznata i visoko cenjena društvena vrednost prirodno je očekivati bogatstvo jezičkih izraza. Ovo očekivanje je zasnovano na pretpostavci da ono društvo i ona kultura u kojima je ljubav vrednost, tokom generacija koristeći kolektivnu moć zapažanja i kolektivnu mudrost razvijaju jedan pojmovni repertoar kojim na adekvatan način opisuju pojave u ljubavnom životu, čime svojim pripadnicima olakšavaju orijentaciju i snalaženje u ovoj oblasti života. Dok je to očekivanje ispunjeno u nekim kulturama ono je ostalo uzaludno u kulturnom krugu Zapada. U mentalitetu čoveka Zapada postoji paradoks na koji je ukazao Deni De Ružmon.

Tim paradoksom se utvrđuje dijagnoza kulturna mistifikacija ljubavi i otkriva kontekst lutanja i patnje koje tipični pojedinac Zapada doživljava u svojoj potrazi za dragocenom ljubavlju. U kontekstu seksualnostiljubav se razvijala tokom stoleća. Možda je pravi trenutak kada se u mentalitetu zapadnog čoveka ljubav izdvaja od seksa nastupio 12 vek, kada nastaje predstava o viteškoj ili aseksualnoj ili čistoj ljubavi između muškarca i žene. Od tada ljubav u svetu literature, mitova, metafizike živi svoj autonomni život koji se dotiče naših dubokih i kolektivnih mentalnih predstava i struktura. Kada govorimo o kulturnom uobličavanju ljubavi možda reč ljubav nije adekvatna i bolje je zameniti je rečju predstava o ljubavi. Prihvatajući ponuđene modele ljubavi i izgrađujući sopstvenu predstavu o ljubavi, mlad čovek stupa u odnose ljubavi trudeći se da izgradi baš takav odnos kakav je prethodno zamislio. U tom smislu uticaj kulture je veoma bitan. Dok je za čoveka Zapada ljubav prvenstveno ljubavstapanje, a zatim i ljubav-žudnja i ljubav-strast, zato što je za njega ljubav način da transendira, prevaziđe svoje ja i da sa voljenom osobom se spoji u zajedničko mi, za ljude koji ne pripadaju zapadnom kulturnom krugu, čije kulture nisu zasnovane na judeo hrišćanstvu i starogrčkim filozofima, to jednostavno nije tako. Kao što postoji razlika u individualnim predstavama o ljubavi postoji i u kulturnim predstavama. Veza između pojava, pojmova, reči je važna za naše razumevanje sebe, sveta, drugih. Nepostojanje dovoljno diferenciranih reči nužno vodi u nejasno određene pojmove, a ovi u nerazumevanje određenih pojava. Prosečan pripadnik naše kulture razlikuje samo nekoliko vrsta snega dok Eskimi razlikuju oko stotinu vrsta praćenih odgovarajućom rečju, izrazom. Kad bismo za fenomene ljubavnog života imali desetine, stotine reči tada bi i naše razumevanje i snalaženje u ovim pojavama bilo bolje.

Dublja analiza civilizacijskog, kulturnog i istorijskog konteksta ljubavi, pokazala je da se na planu kulture, umetničkog i poetskog, ljubav javlja u osam osnovnih stereotipnih predstava koje smo odredili kao arhetipske predstave ljubavi. Te arhetipske predstave se pojavljuju kao parovi suprotnosti: trijumfalna ljubav i tragična ljubav, čista ili aseksualna ljubav i telesna ljubav, luda ljubav i razumna ljubav i kao verovatno najvažniji, ljubav stapanje i narcisoidna ljubav. Postoji suštinska razlika između predstava o ljubavi i same ljubavi.

Iz knjige Formule ljubavi, Dr. Zoran Milivojević

Dramu Iluzije Ivan Viripaev žanrovski određuje kao komediju. Baš kao što je i A. P. Čehov nazivao komedijama svoje drame ispunjene tragičnim sudbinama, promašenim životima, nedosegnutim žudnjama likova.

Iluzije Ivana Viripaeva režirala sam kao pozorišni simposion. U ritualu antičke gozbe koja je proticala uz vino i muziku, pronašla sam inspiraciju za performativno ospoljavanje filozofskih i poetskih prostora drame. U Platonovoj Gozbi, Sokrat, Aristofan i drugi, ispevaju pohvale Erotu, bogu ljubavi. Besede o njegovoj suštini, poreklu, moćima koje ima nad ljudima. O vrstama ljubavi, erotskoj žudnji, ljubavnoj pomami, težnji za srećom. O lepoti i istini. I u Iluzijama reč je o ljubavi ili bolje rečeno o predstavama o ljubavi. Iluzijama, fantazmima koje ljudi stvaraju i koje žive, o igrama svesnim i nesvesnim koje igraju tokom života često sa tragičnim posledicama. Pitanjima: Šta je to prava ljubav? Postoje li formule ljubavi? Da li prava ljubav može biti samo ona koja je uzajamna? U drami Iluzije o životu Alberta i Margarite, Sandre i Denija, dva bračna para koji su preko pedeset godina proveli zajedno, o istoriji njihovih ljubavi, pričaju dve mlade žene i dva mlada muškarca, koji kao savremeni rapsodi, apsolutni performeri u direktnom dijalogu sa publikom i pozorištem kao mestom u kojem se vekovima grade iluzije, ulaze u mentalne prostore likova i iz njih izlaze. Zašto o Albertu, Sandri i Margariti ne pričaju njihovi vršnjaci? Zašto ih ne igraju? Iluzije su drama o ljubavi, ali i posveta pozorištu. Za moto drame pisac uzima stihove iz Kornejevih Pozorišnih iluzija:

I, ako ste hrabri, u iluziji ovoj,
Pokazaću vama, šta čuh i videh.
Šta u životu me snađe. I pred vama
Oživeće prošlost i bića neka,
Ista kao ova, od krvi i mesa.

Viripaev se poigrava sa datostima klasičnog pozorišta, kao što su lik, zaplet, priča. Kao i u Kiseonikuon je pisac poesisa a ne mimesisa. Odabravši da o likovima, fikcijama, konstruktima, kakvi su Sandra, Deni, Albert i Margarita, pričaju drugi u njihovo ime, pisac je proširio, moguće perspektive priče i igre, značenja. Jer onaj koji priča o drugom, u tog drugog upisuje sopstveni doživljaj, a ne istinu o onome o kojem priča. Takav postupak umnožava prostore iluzija. Govoreći o drugom, govorimo o sebi. Ne postoji neutralni narator.

Iluzije su istinski biser savremene dramaturgije. Drama u kojoj reči imaju snagu kao u delima klasika. Simfonijska partitura za glumce i rebus za reditelje.

Pozorišni simposion gradimo i na citatima iz istorije umetnosti (likovne i muzičke) u kojima je Erot nesputan. Umetnost je prostor erotskog, senzualnog, i taj prostor je opozit pornografskom i kič svetu u kojem živimo.

PREDSTAVE