КАД ЈЕ НИЧЕ ПЛАКАО

Ирвин Д. Јалом

КАД ЈЕ НИЧЕ ПЛАКАО

Премијера: 14. фебруар 2019.
Сцена „Александар Поповић”, Сезона 2018/19.

Драматизација: Јордан Цветановић

Редитељ: Горан Јевтић
Асистент редитеља: Патрик Лазић

Играју: Љубомир Бандовић, Горан Јевтић, Катарина Марковић, Вања Милачић, Сара Пејчић, Димитрије Стајић

Сценограф: Весна Поповић
Костимограф: Стефан Ђоковић
Композитор: Драшко Аџић
Кореограф: Милош Исаиловић
Видео и анимација: Ненад Додић
Инспицијент:  Ана Прокић

Продукција: Културоцилин
Извршни продуценти: Бисенија Мрдаковић, Тамара Повић
ПР менаџерка: Александра Бабић
Социал медиа менаџерка: Катарина Живковић
Графички дизајн: Весна Симић
Фотографи: Марина Илић и Марко Петровић
Технчки директор: Миломир Димитријевић
Мајстор тона и видеа: Милош Удовчић
Мајстор светла: Игор Томовић

Kао ретко када, догоди се да један роман постане неприкосновени светски бестселер, а да притом не изгуби свој уметнички и интелектуални ауторитет.

Роман Ирвина Yалома је управо то. Статистике кажу да је међу светском популацијом која чита романе , сваки трећи прочитао „KАД ЈЕ НИЧЕ ПЛАKАО“ , што га сврстава у једно од најпопуларнијих дела икада написаних.

Овај комад почиње молбом филозофкиње Лу Саломе доктору Бројеру, да прими на лечење младог и непознатог филозофа Фридриха Ничеа.

Проблем је у томе што Ниче неће пристати ако сазна да је управо Лу ургирала на томе јер су однедавно прекинули све односе и она сматра да је она узрок његове патње и нарушеног здравља. Др. Бројер налази начин да се сретне са Ничеом и почињу њихови стални сусрети  у којима се полако одмотава густо и тешко размрсиво клупко Ничеових проблема , страхова, наслеђа, неразјашњених породичних проблема, љубавних немогућности, страсти, филозофских недоумица и питања без одговора, једном речју свега сто чини живот било кога од нас.

Током тих сеанси открива се пођеднако замршени унутрашњи свет и самог доктора Бројера.  И док откривамо и тајне његовог бића, које не сме да покаже, као ни слабости јер је управо он тај који би требало да лечи, присуствујемо узбудљивом, готово трилерском заплету и преплитању унутрашњих борби, које воде катарзи ова два блистава ума, чији ће рад променити ток историје и утицати на животе свих нас.

Током самих сеанси рађају се технике и идеје за лечење које це касније бити артикулисане у оно што данас називамо психоаналитички метод лечења.

Сведок овог процеса је и млади доктор Фројд, Бројеров сарадник који полако увиђа плодоносност и значај „лечењу разговором“

Питања која чекају свој одговор и траже га у најскривенијим кутовима наше подсвести су иста она питања која муче сваког човека, дакле и сваког гледаоца. Однос са породицом, трауме, наслеђа, у супротности са жељама и осећањима, моралне норме, друштвени поредак који нам је далек, питања религиозности, издаје, снови, значења, страхови, сексуалности, бесмисао…

Разговорима, стрпљењем, посвећеношћу и дубоким разумевањем, емпатијом, долази се до суочења са самим собом и својим проблемим, као и решењем истих, који чуче дубоко у њима.

Ликови долазе до катарзе, прочишћењем и ритуалним купањем у сузама као метафором просветљења које нам је свима неопходно, учећи нас да, ако постоји проблем у нама онда је и решење у нама. Да је људски бити рањив и слаб, да није важно колико пута паднеш већ да сваки пут устанеш, да се процес учења никад не завршава, да не смеш тражити оправдања вец решења,да је пут борба, али не са другим већ увек и искључиво са собом.

Читав комад се одвија на два плана, свесном и несвесном, оном о чему се говори и оном што се скрива, о потреби човека да се подели са другим бићем, а да би то постигао мора прво да склопи целог себе. ЖИВИМ ДАKЛЕ МИСЛИМ али и ОСЕЋАМ ДАKЛЕ ЖИВИМ.

Тематска окосница комада је борба нагона и усвојеног суперега, апсурд брака као слободног избора који затим постаје затвор. Потреба да се стално занемарује оно што имамо у потреби да се поседује забрањено и недостижно. Да ли је у људској природи само да осваја или да и ужива у освојеном. Да ли икада несебично помажемо другима или је наша истинска мотивација помоћ за самога себе. Да ли разговарајући са другима заправо водимо дијалог са собом и разрешавамо сопствене проблем? Да ли нам је свако људско биће тек огледало у којем тражимо сопствени одраз и одговоре олакшање? Да ли упознавање себе нужно води у очај и  да ли има лека или само олакшања? Где човечанство данас стоји стотину година после Ничеове филозофије и Бројерове психоанализе. Постоји ли слобода изван слободе у односу на самог себе, бити ја и истине?
Горан Јевтић 

ПРЕДСТАВЕ