ПУ СПАС ЗА СВЕ НАС

По мотивима дневника Диане Будисављевић

27 мар ПУ СПАС ЗА СВЕ НАС

Премијера: 21. април 2017.
Сцена „КУЛТ”, Сезона 2016/17.

Текст: Нина Џувер
Игра: Јелена Пузић
Клавир: Соња Лукић
Музика: Матија Анђелковић
Стручни сарадници: Ђорђе Мамула и Ана Самарџић
Маска: Катарина Милошевић
Дизајн: Александра Андрић
Извршна продукција: Наташа Новаковић и Стефан Урош Тешић

Диана Будисављевић је била Аустријанка удата за српског хирурга у Загребу Јулија Будисављевића. Њен хуманитарни рад отпочео је покретањем Акције која је у почетку помагала женама и деци у концентрационим логорима на територији НДХ а онда спонтано прерасла у велику акцију спашавања деце из тих логора. Картотека коју је Диана водила садржала је веома прецизне податке о деци са идејом да се њихов идентитет сачува. Процењује се да је Дианина Акција успела да извуче између 8000-10000 деце из концентрационих логора. По зaвршетку рата ОЗНА одузима картотеку и прекида даљи рад Диане Будисављевић.

Покренула сам ову „акцију“ из жеље да се никоме више, као мени, не деси да у 26. години сазнаје за Диану Будисављевић. Време је да схватимо да ништа не почиње од нас, да смо само производ и да живимо оно што нам је одређено понашањем наших предака, као што ће наши потомци живети оно што им ми будемо оставили. У том смислу, дело Диане Будисављевић одавно је морало да буде део школских уџбеника, те, пошто није, потрудићемо се да је у позоришту оживимо, представимо и нешто од ње научимо о себи самима.

Веома је мало историјских извора који говоре о великој Акцији коју је спровела Диана Будисављевић. Зато је њен Дневник иако на први поглед штур, био прозор у мрачну свакодневицу логора и велику борбу у коју се она упустила. Како се дела у тим ситуација? Да ли се херој рађа или се херој постаје? И зашто име жене која је покушала да сачува идентитет толико деце ми данас не знамо? Много је криваца и само је један, онај у нама који нас је уљуљкао и ослободио сваке одговорности. Позивамо се на прошлост а да не желимо стварно да је упознамо. Окрећемо главу а времена за буђење је све мање јер колективни заборав само што нас није прогутао.

Захваљујемо се: Музеју жртава геноцида, Академији умтности, Музичкој школи “Др Војислав Вучковић”, Удружењу логораша, Теи Пухарић, Бранку Станковићу, Ивани Станковић, Драгану Латиновићу, Вукици Тоншић и Мирјани Лукић

Копродукција УК „Вук Стефановић Караџић“ и ИСПАД – Центра за интерактивну уметност

ПРЕДСТАВЕ