СЛУШКИЊЕ

Жан Жене

СЛУШКИЊЕ

Режија: СТЕВАН БОДРОЖА
Сценограф: Милан Миладиновић
Костимограф: Мина Миладиновић
Избор музике: Стеван Бодрожа

Играју:
Соланж: КАТАРИНА РАДИВОЈЕВИЋ
Клер: МАРИЈА ВИЦКОВИЋ
Мадам: ЛЕАНА ВУЧКОВИЋ

Премијера: 02.10.2015.

РЕЧ РЕДИТЕЉА

„Слушкиње“ Жана Женеа су прича о чежњи да се буде неко други, да се превазиђу окови сопствене егзистенције, идентитета, социјалног статуса. Наше две протагонисткиње, Клер и Соланж, слушкиње, жуде да закораче у физички и ментални простор који доживљавају као посвећен, сакралан, простор виших класа. За њих две је то простор наводне слободе у ком је човеков живот саткан од гламура, хедонизма, бескрајних ужитака, љупких несналажења у тривијалности свакодневног услед заокупљености оним што је у животу занимљиво, узбудљиво, страсно, несвакидашње. Оно што оне заправо проналазе у том магичном кругу у који упорно вире и за којим чезну је хладна празнина нарцизма, одсуство емпатије и неосетљивост оних који имају све несвесни колика армија потлачених ради за њихову безбрижност. Али у немилосрдном понирању у есенцију људског чемера Жан Жене не прича причу о социјалном неправди, она је само позадина на којој он може да проговори о много дубљем и потреснијем феномену – о томе како је човекова природа, његов карактер и систем вредности управо његов највећи кавез и проклетство. Ово је такође драма и о једном дубоко дисфункционалном породичном односу, јер Клер и Соланж су сестре, оне наводно штите и подржавају једна другу, али истина је сасвим супротна, оне међусобно подстичу патолошко понашање, живе у малигној симбиози у којој муче једна другу и једна из друге извлаче само оно најгоре. Клер и Соланж су сопствени највећи непријатељи, оне су сопствене тамничарке које терају себе да животаре као две заробљене птичице у златном кавезу који је за њих изградила њихова Мадам. Зашто оне не одлазе? Зашто не изаберу неки други живот? Зато што их је огледало њихове сопствене психолошке пројекције на Мадам заробило, оне своје постојање, своју будућност, смисао свог живота виде само кроз то да буду ближе сопственом идеалу – да буду као Мадам, да живе њеним животом, носе њене хаљине, осете све привилегије једне такве егзистенције. Клер и Соланж нису два бића осуђена на мучни положај слуге, оне су слушкиње по свом бићу, чезну да угоде како би добиле похвалу и остале у милосрдној сенци своје господарице. Оно што разара њхове психе је неуротична фикс-идеја да ће једног дана бити као господарица, а да ће свет којем служе постати њихов. „Слушкиње“ Жана Женеа прича су о деликатном односу слуге и господара који је могућ зато што је господар успео психолошки и душевно да обмане слугу, не зато што га добро плаћа. Обмануо га је да иза златних врата, златних паравана постоји прави живот, срећа, испуњење… а не још један облик хладноће и празнине, ледени одраз у леденом углачаном огледалу.

Стеван Бодрожа

sluskinje-plakat

ЖАН ЖЕНЕ

Жан Жене (Јеан Генет, 1910-1986), један од најзначајнијих француских писаца који се појавио у Француској од краја другог светског рата, који је живео своју књижевност и који је од свог живота начинио књижевност.

Напуштен кад је био беба, Жене је као дете постао лопов, као тинејџер је завршио у затвору, придружио се Легији странаца и ратовао у Сирији, дезертирао је и провео младост лутајући Европом и бавећи се крађом, просјачењем и проституцијом. Са 32 године је у затвору почео да се бави писањем. Његови рукописи, прокријумчарени из затвора, изазвали су пажњу најистакнутијих француских интелектуалаца, међу којима су били Жан Кокто, Пабло Пикасо, Андре Жид и Жан-Пол Сартр и на њихово залагање, Жене је поштеђен казне доживотног затвора која му је претила због великог броја претходних осуда. Никада се више није вратио у затвор, и постао је успешан књижевник који је писао о животима најнижих слојева друштва, и јавно пружао подршку низу радикалних левичарских покрета.

У затвору 1942. године, Жене је почео да бележи сопствене еротске фантазије које су коначно постале „Госпа од цвећа“. Два комада су написана у затвору: „Служавке“ и „Строги надзор Остала три – „Балкон“, „Црнци“ и „Паравани“ написани су пошто је ослобођен из затвора 1948. године.

Жене је и сам, својом појавом и стилом живота, био инспирација другим уметницима, тако да му филозофи Сартр и Дерида посвећују читаве студије, Дејвид Боуви песму „The Jean Genie as Aladdin Sane“, према његовим романима Фазбиндер и Тод Хајнс снимају филмове Querelle и Poison, психоаналитичар Жан Лакан пише студију у којој даје тумачење драме Балкон… Умро је од рака грла у једној хотелској соби у Паризу 1986. године. Сахрањен је у Мароку.