TRAMVAJ ZVANI SAMOĆA

Mina Ćirić, Maša Radić, Neda Gojković, Galina Maksimović

20 jan TRAMVAJ ZVANI SAMOĆA

Premijera: 04. februar 2017.
Scena „KULT”, Sezona 2016/17.

Režija: Stevan Bodroža
Kostimograf: Vladislava Joldžić

IGRAJU
Anđela Jovanović, Tijana Čurović, Jasmina Večanski, Milica Stefanović, Mihaela Stamenković, Marija Opsenica, Ivana Nikolić, Ivan Tomić, Željko Maksimović, Stefan Radonjić, Đorđe Marković i Aleksandar Stojić

Ako publika ulaskom u pozorište pristaje na uslovnost da iluziju koja nastaje na sceni, samu predstavu, dramsku refleksiju naših života, doživljava kao novu realnost – mi idemo korak dalje i publici u tramvaju pružamo mogućnost da i sama bude deo tog rituala. Paradoksalno, u realističnom prostoru igre, glumački izraz postaje još životniji, a poetika dramskog predloga još izražajnija.

Predstava TRAMVAJ ZVANI SAMOĆA ostvarena je u saradnji sa najvećim gradskim prevoznikom i najvećim operaterom u Jugoistočnoj Evropi – JKP GSP „Beograd“, koji je društveno odgovoran na različitim poljima i koji prepoznaje važnost kulturnog povezivanja, a sa UK „Vuk Stefanović Karadžić“ kroz nekoliko projekata doprinosi razvoju kulture našeg grada.

Željko Milković, direktor JKP GSP „Beograd“
Jovana Paunović, PR JKP „Beograd“
Srbobranka Ubiparipović, šef Službe za medijski nastup

TRAMVAJ ZVANI SAMOĆA je omnibus projekat nastao u saradnji sa prof. Boškom Milinom sa katedre za dramaturgiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Četiri mlade dramaturškinje razvile su svoje komade zajedno sa rediteljem, sa idejom da se ova predstava izvodi u tramvaju (u saradnji sa GSP Beograd) i na sceni UK „Vuk Stefanović Karadžić“!

MINA ĆIRIĆ Priče u tramvaju poređali smo od najmanjeg do najvećeg osećanja usamljenosti. Moja je prva. Brana i Uroš se voze tramvajem. Njihov odnos je jednostavan: ona je njemu podrška i uteha, a on je njen muž. Funkcionišu. Nisu nezadovoljni. Na jednoj stanici, u tramvaj ulazi Ljilja, Uroševa velika ljubav iz mladosti. Napetost između Ljilje i Uroša može da se seče nožem, oni se očigledno i dalje vole. Brana to vidi, možda jasnije nego oni, ali Brana je dobar igrač i tačno zna šta treba da uradi da bi se Uroš uvek vraćao njoj. Ljilja je sama. Uroš je sam sa Branom. Brana je snađena i imuna na usamljenost. Usamljenost u mojoj priči je mala i svakodnevna, ali nagriza iznutra ma koliko se junaci trudili da je ignorišu. Sve je u redu, sve funkcioniše i nisu nezadovoljni – dok ih mali podsetnik iz prošlosti potpuno ne izmesti.

MAŠA RADIĆ U drugom delu “tramvajske tetralogije” pokušala sam da predstavim genezu međuljudskih odnosa u mikro i makro zajednicama. U pitanju je duhovita priča o dvoje napuštene, otuđene dece koja bi trebalo da budu podrška jedno drugom, a ponašaju se kao najveći dušmani. Bavi se razvodima brakova i patnjom dece razvedenih roditelja, disfunkcionalnim porodicama i sada već mitskim sukobom između Srba i Hrvata. Dakle, ozbiljne teme obrađene su na ne tako ozbiljan, pitak i optimističan način.

NEDA GOJKOVIĆ Priča o Mariji, sređenoj devojci sa izguljenim noktima i Snežani, uredno ofucanoj ženi, svedoči o onom uobičajenom raskoraku između dece i njihovih roditelja, koji se događa u trenutku kada roditelji konačno zaborave kako je to biti dete, a deca još uvek ne mogu da shvate šta znači biti roditelj. Nerazumevanje mora doći do kulminacije i konačnog raspada odnosa, da bi se najzad došlo do razumevanja. Spona između Marije i Snežane jeste lik Jurodivog, koji svojim komentarima tumači otuđenje između starijeg i mlađeg dela porodice, kako u priči o ove dve žene, jedne starije i jedne mlađe, tako i između dece i roditelja uopšte, pokazujući istinsko razumevanje za obe strane.

GALINA MAKSIMOVIĆ Mihajlo i njegova ćerka Dejana traže svoju baka-Anku, dezorijentisanu gospođu koja često nestaje iz kuće. Dok je traže, prepiru se oko gluposti, gotovo zaboravljajući šta su pošli da urade. Baveći se trivijalnostima svakodnevnice, njih dvoje ne primećuju šta im to bitno promiče i prepuštaju protraćenim trenucima da stvore atmosferu otuđenja i udaljavanja u okviru porodice. Baka Anka, sa druge strane, živi izgubljena ne samo u prostoru već i u vremenu, zaglavljena u sopstvenim iluzijama o porodičnoj bliskosti kakvu je nekada (možda) imala.

Kada sam pomislio da bi u tramvaju mogla da se igra predstava, za koju bi tekst, odnosno tekstovi, bili naručeni od mladih pisaca, Gradsko saobraćajno preduzeće Beograd nam je odmah izašlo u susret. Želeo sam da ti tekstovi obrađuju par potpuno mogućih, realističnih susreta u tramvaju, ali i da ti susreti budu više od pukih crtica iz svakodnevice – da svaki od njih ipak pokazuje dublje probleme sa kojima se ljudi suočavaju, patnje koje proživljavaju, nade koje gaje. Ponekad su u tim svakodnevnim, usputnim situacijama ljudi mnogo iskreniji, ne nose maske i jasnije se vidi ko su oni zapravo, u svojoj suštini. Mlade dramaturškinje, od kojih tri još nisu ni završile fakultet, lepo i nadahnuto su odgovorile na moju ideju. Sa njima sam od samog početka radio na temama, likovima i jako mi je prijao taj proces u kom sam ja, kao reditelj, donekle „kumovao“ onome što će biti napisano. Glavna indikacija koju sam im dao je da bih voleo da mi napišu nešto što podseća pomalo na filmove Sofije Kopole, tužno, nežno, na momente vrlo duhovito, sa niskom valencom dramatičnosti tako da se malo toga dešava spolja, a mnogo više iznutra. Tramvaj, kao i podzemni prolazi, železničke stanice, liftovi, klupe u parku su takozvani „no spaces“, ili ih bar tako zovu u modernoj teoriji umetnosti, mesta koja ne pripadaju nikome i zato su fantastično platno za projekciju svačijeg unutrašnjeg sadržaja. Upravo zato mi je tramvaj toliko inspirativan. On je zbilja u ovoj predstavi glavni lik, mesto u kom se kao u nekom hramu ili proročištu unutrašnji sadržaji ljudi „izlivaju“ u stvarnost i mešaju, mesto bola i katarze, suočenja sa sobom i potencijalnog prevazilaženja sebe. Zato se predstava i zove „Tramvaj zvani samoća“, u javnim prevozima uvek smo na neki čudan način sami, uronjeni u sopstvene misli što otvara prostor za samopreispitivanje. A kada do takve vrste preispitivanja dođe. uvek nam postane jasno i koliko su nam drugi potrebni i koliko je ta samoća iz naziva ove predstave teško, teško breme.

PREDSTAVE