ТРЕЗНИЛИШТЕ

по драмама Николаја Кољаде

01 јуна ТРЕЗНИЛИШТЕ

Премијерна извођења по градовима:

11. јун 2017. – ОБРЕНОВАЦ
12. јун 2017. – КРАГУЈЕВАЦ
13. јун 2017. – УЖИЦЕ
15. јун 2017. – ЛАЗАРЕВАЦ
16. јун 2017. – КИКИНДА
05. новембар 2017. – БЕОГРАД

Представа ТРЕЗНИЛИШТЕ настала је по драмама „Бајка о мрвтој царевој кћери“, „Праћка“ и „Мурлин Мурло“ Николаја Кољаде. Ова представа је копродукција УК „Вук Стефановић Караџић“, Народног позоришта из Кикинде и Ужица, Књажевско-српског театра из Крагујевца, Пулс театра из Лазаревца и Спортско-културног центра Обреновац.

Превод: Новица Антић
Адаптација: Мина Ћирић, Галина Максимовић, Неда Гојковић и Маша Радић

Режија: Стеван Бодрожа

Сценографија: Тамара Бушковић
Костимографија: Владислава Јолџић

Играју:
Жељко Максимовић, Душан Матејић, Ана Тодоровић Диало, Тијана Чуровић, Бојана Зечевић, Михаило Лаптошевић, Ђорђе Марковић, Михаела Стаменковић, Исидора Рајковић, Ђорђе Симић и Милан Зарић

Трезнилиште је место где у Русији полиција одводи пијанце да проведу дан-два док им алкохол не нестане из крви и не буде безбедно да их се пусти кући. Видео сам неколико фотографија снимљених у овој „институцији“. Верујем да нема страшнијег начина за буђење из било какве опијености од постепеног долажења себи у једном таквом простору. У њему се одиграва прелазак из ескапизма порока у бруталност истине о пропалом животу, то је место где нико не може да оствари, по мишљену разних лекара душе, основну дужност сваког човека – да воли и прихвата себе. Ликови три Кољадине драме које су преплетене у овој адаптацији не воле себе и трагају за срећом на погрешним местима. Они су обитаваоци магле, становници царства заблуда и самозаваравања, њихов скривени психолошки код је аутодеструкција. Ипак, чак и у њиховим грешкама и посртајима присутна је чежња за љубављу и лепотом и највећи трагизам ових људи, који је Кољада тако болно и маестрално описао, лежи управо у томе што се нису сасвим одрекли стремљења ка срећи, што и даље покушавају да је досегну, у исто време свесни колико су горко далеко од ње. Та разапетост чини Кољадине ликове својеврсним мартирима савременог доба, и њихови психолошки склопови и њихове друштвене позиције држе их заточене у клопци беде и сивила, а њихове душе, оно што је у овим људима ванвременско и несазнатљиво, као уосталом и у свима нама, обећава им неке друге светове, неки светлији живот на духовној равни за коју они слуте да постоји и понекад осећају њен зов, али немају оруђе, ни психолошко ни спиритуално, да до ње дођу. Ипак, сагоревајући на унутрашњој ломачи сопственог безнађа,  њихова бића испуштају „крике“ који се  повезују у чудесне „хармоније“ неких од најбоље написаних дијалога (и монолога) у савременој светској књижевности. Светос и лепоту ружних, злих и посрнулих покушавали смо из Кољадиних текстова да пренесемо на сцену.

ПРЕДСТАВЕ