Небојша Ромчевић
PR или ПОТПУНО РАСУЛО
Режија: Егон Савин

Лица:
Лека - Борис Исаковић
Катарина - Душанка Глид Стојановић
Апостоловић - Бранко Цвејић
Бора - Предраг Ејдус
Теодора - Маша Дакић
Сценограф: Марија Калабић
Костимограф: Јелена Стокућа

Ова комедија бави се односом политике и позиције независног интелектуалца. На једној страни је лукави, вешти P.R. политичке партије која је у власништву српског тајкуна; у његовој партији више нема некомпромитованих чланова и зато креће у потрагу за независним интелектуалцем, врстом која се у Србији сматра наивном, принципијелном и финансијски угроженом. Одабира византолога за чији напорни рад чак ни његова породица нема разумевања и даје му мефистофеловску понуду коју овај не може да одбије. Научник пристаје да буде кандидат на следећим политичким изборима, али у наивној вери да ће његов ангажман у политици донети користи свим грађанима. Међутим, чим ступи у свет политике, видеће да се ради о паралелној стварности у којој живе људи из политике и, наравно, поклекнуће. Његов идентитет се мења дневно, зависно од истраживања јавног мњења и жеља циљних група. У том непрекидном гротескном прилагођавању резултатима истраживања, он потпуно губи свој идентитет, што доводи до неразрешивог сукоба унутар породице, али и губитка инелектуалне части и интегритета. Неколико дана касније, међутим, јавно мњење жели брадату жену за председника те наш интелектуалац, сажвакан и испљунут од политике остаје сам, не схватајући где је погрешио.

Реч редитеља:

"Замишљам да ће једног дана Булевар краља Александра сваке вечери грађанима понудити прегршт забавних, сатиричких, кабаретских и музичких представа у бар десетак мањих или већих сала. Тако бисмо, од Ташмајдана до Лиона, створили наш, београдски „Бродвеј“, утемељен на специфичној комедијској традицији српског позоришта. И тада ће УК ВУК, са сценама „Александар Поповић“ и „Култ“, бити најплоднија институција на овој театарској магистрали. ПОТПУНО РАСУЛО је наш критичко-забављачки позоришни допринос овој футуристичкој културној визији."    Егон Савин

Реч писца:

"Родитељи су бића на две ноге, у потпуности одређена својим погрешним поступцима и осећањем кривице. Некадашњи јаз између генерација, претворио се у прави понор и стиче се утисак да би се родитељи лакше споразумели са бићима са друге планете него са својом децом, из једноставног разлога, што би са ванземаљцима вероватно пронашли више додирних тачака. Један од ликова у комедији «П.Р.» констатује да «крпице не могу да замене љубав, али ни љубав не може да замени крпице». Коначно, поставља се питање: ко не разуме стварност – деца или родитељи? Ово је комедија о пару родитеља, тзв. интелектуалаца који желе да усреће своје дете, или тачније, желе да им дете призна да су они за ту срећу заслужни - идеја апсурдна, награда примаљива. Интелектуалац у Србији, то је познато, ако је независтан, нема никакву функцију; њиме ни купус не можете да притиснете. Међутим, ако се нађе у политичким водама, његова елоквенција и бескрајна наивност могу бити корисне, мање елоквентним, али и мање наивним моћницима. Након што је идеја демократије замењена испитивањем јавног мнења, наш пар родитеља убрзо губи све индидидуалне особине покушавајући да се са јавним мнењем сретне на хоризонту очекивања. Ако сте дете, смејаћете се од срца, ако сте родитељ, вероватно из стомака".    Небојша Ромчевић

pr 1.jpg" alt="pr 1.jpg" target="_blank">

pr 2.jpg" alt="pr 2.jpg" target="_blank">

pr 3.jpg" alt="pr 3.jpg" target="_blank">

pr 4.jpg" alt="pr 4.jpg" target="_blank">

pr 5.jpg" alt="pr 5.jpg" target="_blank">

pr 6.jpg" alt="pr 6.jpg" target="_blank">

pr 7.jpg" alt="pr 7.jpg" target="_blank">

Критика: "Саут парк по домаћи", Александра Гловацки
"Представа "PR или потпуно расуло’’ је природан наставак Ромчевићевог ’’Парадокса’’, драме настале у јеку петооктобарских промена, као непоткупљиво огледало које разоткрива оно што је сам живот касније потврдио, а то је да промена није ни било. Протагонисти у оба случаја су исти брачни пар интелектуалаца, сада десет година старији, уморнији и резигниранији, (Борис Исаковић и Душанка Глид Стојановић), који се више ни не труде да одрже привид живота, изгубљеног у метастазама општег друштвеног апсурда. Па ипак, није друштво са својим апсурдима у фокусу пишчевог интересовања. То је само контекст који до гледаоца допире у фрагментима. Тежиште је на ово двоје који се сматрају интелектуалцима, на њиховој кривици која од ’’нечињења’’ у ’’Парадоксу’’ ескалира у тоталну неморалност кад им се у ’’Потпуном расулу’’ пружи за то прилика у виду политичке моћи, а са оправдањем да имају право на све јер су њихови ’’животи поједени’’ нечијом туђом кривицом. Ту писац гађа у срце мете управо ону циљну групу која може да буде његова публика, а то су ти исти проказани грађани-интелектуалци.
Ромчевић пише директно и јасно, тачно дефинишући ниво личног учешћа у друштвеном расулу. Жанровски се опредељује за сатиру на ивици гротеске, забављајући се откривањем друштвеног зла на начин на који то чини Саут Парк. Његови ликови су колико смешни толико језиви, али свакодневно препознатљиви и као друштвена бића, и као брачни партнери и као родитељи. Стил му одређују брзина и сажимање, сажимање у неприродној брзини, без увода и закључака. Присутне су само последице нечега веч учињеног, последице које су једно вечито и директно ’’сад’’.
Управо тој брзини и директном исказу, редитељ Егон Савин је дао предност, не бавећи се интерпретацијом, ослањајући се на врхунску екипу глумаца. Борис Исаковић више психолошки одређује свој лик, дискретније сенчећи, док Душанка Стојановић Глид као жена и Маша Дакић као ћерка бирају стилизацију у оквиру гротеске. Предраг Ејдус као комшија и Бранко Цвејић као репрезент политичке партије крећу се у оквиру класичне сатире, на средини између два претходно поменута кључа."