“ЈЕЛИСАВЕТИНИ ЉУБАВНИ ЈАДИ ЗБОГ МОЛЕРА”

Милан Јелић

Жанр: комедија

Режија и адаптација: Дара Де Лука
Сцена и костим: Игор Васиљев
ЈЕЛИСАВЕТА: Маша Дакић
МИЛОВАН: Бојан Жировић
ВЕЛИНКА: Татјана Кецман
ЗОРА: Нађа Секулић

Јелићев текст писан седамдесетих година двадесетог века осветљава тему фрустрације појединца који не може адекватно да одговори на очекивања заједнице. Јелић кроз сочан, безазлен, скоро петпарачки језик, ствара свет који живи у лимбу између села и града,свет који стално гладује хранећи се паланачким духом који бди и прелива се преко граница времена.

У адаптираној верзији текста упознајемо Јелисавету, Милована, Велинку и Зору, комшије у малом периферијском насељу,смештене у време које може бити иза и испред нас. Jелисавета, нежна душа која сања о цвећу и мору, затворена у периферијски кућерак с погледом на зид, изненада се заљубљује у молера Милована који јој љубав узвраћа. Уз Велинку и Зору, Јелисаветине будаласте комшинице које је шпијунирају, трачаре и искоришћавају, пратимо прву годину брачног живота Јелисавете и молера Милована...

"ЈЕЛИСАВЕТА: Што је лепа!
МИЛОВАН: Знао сам да ће ти се допасти.
ЈЕЛИСАВЕТА: Колике трепавице има. Трепавице морске пијавице. Јел из Италије?
МИЛОВАН: Лично. Са Понте Поса. Марка Италијана.
ЈЕЛИСАВЕТА: Дивна је.
МИЛОВАН: Лепа је као ти."

Милан Јелић (Рековац, 21. септембар 1944. године) је драмски писац, сценариста, глумац и редитељ. Дипломирао је на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, на одсеку драматургије. Добитник је више југословенских и међународних награда. Његова прва драма „Сећање на Албинонија“ изведена је у Академском позоришту у Београду, а драме „Ванцаге“ и „Хоћу да будем кромпир“ у позоришту „Сусрет“. Првонаграђена драма на конкурсу листа „Младост“ „Јелисаветини љубавни јади“ постављена је на репертоар Атељеа 212 и одиграна преко 100 пута.

"Комедију Милана Јелића „Јелисаветини љубавни јади због молера”, која је са успехом играна седамдесетих година на сцени Атељеа 212, редитељка Дара де Лука је на великој сцени УК Вук поставила веома необично, у стилу снолике, лирске ретро идиле и нежне носталгије. Ирена Мичијевић сведено изражајним средствима игра наивну и романтичну Јелисавету, а Бојан Жировић њеног лаковерног, смушеног и нестварно искреног љубавног партнера, молера Милована. Њих двоје су пар који конкретно и симболички означава чисту, романтичну, идеализовану љубав, неокаљану каљавим окружењем и бедном паланачком свешћу.

На другој страни, у рату са њиховом незаштићеном искреношћу, налазе се представници поганог друштва које брутално комада њихову срећу – то су две доконе Јелисаветине комшинице, караконџуле Велинка (Татјана Кецман) и Зора (Нађа Секулић), тешке гребаторке и малограђанке које се претварају да су њене пријатељице, а заправо само вребају прилику да је сломе. У представу је укључен низ невербалних, плесно-музичких, визуелно интригантних сцена које наглашавају то специфично осећање у представи, утисак о некој прошлој, изгубљеној идили, нестварном свету удаљеном од ружне стварности. Изглед сцене која представља Јелисаветин дом функционално и поетски наглашава кључан појам кичасте ретро идиле.", Ана Тасић, ПОЛИТИКА

Инсерт из представе